SA ovog sveta u 80 godini otišla je Cvijeta Ristić (80), Ozrenka, srpska heroj majka devetoro dece.
Među njima i Rodoljuba Ristića Rođe (1976), posmrtno odlikovanog medaljom za hrabrost majora Milana Tepića, a novembra te 1992. sa 16 godina najmlađeg poginulog borca Vojske Republike Srpske.
Zauvek je oči sklopila u Derventi, a u zemlju je položena na mesnom groblju Čimen na Ozrenu (delu pripalom Federaciji BiH). Tu se, po toj njenoj poslednjoj izričitoj želji, pridruži svome sinu mezimcu koji zauvek ostade na večnoj straži u prkosnoj gori ozrenskoj.
– Majčinskim mlekom vas zaklinjem da me sahranite gore na Ozrenu, uz našeg Rođu! Svih vas osmoro imate svoje porodice, a on, duša moja, nikog. Sa 16 godina ne stiže ni da se zamomči, a kamoli oženi. Ove majčine oči ga se čestito i ne nagledaše, željne ga ostadoše. Ostade nam sam. Mati će u miru počivati samo uz njega, u senama naših nemanjićkih svetinja – još za života je Cvijeta zavetovala svojih pet sinova i tri kćeri.
Uz majku Cvijetu, rastao je Rođo sa braćom Lukom, Jovom, Bogoljubom, Ilijom i Obradom, i sestrama Milenom, Danicom i Koviljkom. Sa samo šest godina ostao je (1982) bez iznenada preminulog oca Nikole, da bi samo deset godina kasnije, u šesnaestoj, boreći se uz rame sa svojom braćom i komšijama, poginuo kao najmlađi branitelj Vijenca i vojske VRS.
– Dana 29. novembra 1992. poginuo je na prvoj borbenoj liniji prilikom napada ustaško-muslimanskih snaga na Vijenac, zadobivši prostrelnu ranu u predelu grudnog koša iz neprijateljskog pešadijskog naoružanja – ostalo je zapisano u ratnoj arhivi Druge ozrenske brigade.
Milenko Stevanović, ratni komandir njihove čete, Druge ozrenske brigade, priseća se da je Rođo dobrovoljno uskočio u sanitetsko vozilo, umesto medicinske sestre, da izvuče ranjenike. Međutim, kamion je upao u muslimansku zasedu.
– Izbrojao sam tačno 370 zrna koja su završila u karoseriji i kabini kamiona, dok im se ne zna broj koja su probila ceradu. Jedno zrno je bilo kobno po našeg Rođu. Ja sam od eksplozije bazuke više metara izbačen iz kamiona, što mi je bio spas. U šipražju su me kasnije teško ranjenog u kontraofanzivi pronašli i spasili borci legendarnog Ozrenca Ruksaka – priseća se saborac Radenko Dostanić, koji je u tom izrešetanom kamionu imao više ratne sreće.
Među Ozrencima koji izgubiše zavičaj, pred takozvanom ABiH, potpomognutom NATO avijacijom, mudžahedinima, atiljerijom pakistanskog bataljona UN i dejtonskim makazama, bijahu i Ristići. Borbeni i marljivi, u Derventi podigoše nove domove, a Rođina najmlađa sestra Koviljka (1979) udade se za Slavišu (1976), iz ugledne derventske porodice Đuraš.
„Novosti“ otkrivaju da je, očito, nevidljivi i teško dokučivi prst sudbine ljubavlju spojio ove dve stradalničke porodice Ristić-Đuraš.
– Brat moje supruge Koviljke i moj šurak Rođo poginuo je u 16 godini života, a i ja sam imao toliko godina kada mi je zloglasna Azra Bašić (HVO) zaklala oca Blagoja. Rođo je poginuo u odbrani kućnog praga na Ozrenu, a agresorska Hrvatska vojska iz Rijeke, sa domaćom hrvatsko-muslimanskom koalicijom, oca mi odvela sa kućnog praga u Derventi u logor bivšeg Doma JNA, gde ga zakla „Krvava Azra“. Sve to govori ko je zapravo žrtva, a ko su dželati i agresori – kazuje, za „Novosti“, Slaviša Đuraš, čija deca gaje neizbrisivu uspomenu na svoje i naše mučenike – deda Čedu i ujaka Rođu. Srećom, njih četvoro potomaka.
SPOMENIK SVOJ DECI OZRENA
I POGIBIJA 16-godišnjeg Rodoljuba Ristića Rođe svedoči da je svoje živote položilo više maloletnih boraca VRS. Red bi bio da im se odužimo i na taj način što bismo uz onu bistu i spomenik kod manastira na Ozrenu najmlađem Spomenku Gostiću, spomen-obeležje podigli i Rođi, kao i svoj ozrenskog deci koja dadoše živote za Otadžbinu. Radi zahvalnosti i istine – rečeno je „Novostima“ u Udruženju ratnih zarobljenika „Vijenac, Vozuća i ostali“.
Izvor: novosti.rs / Autor: N. Đurić
