Pitali su ljude koji su otišli u Njemačku šta je teško u Njemačkoj

Vijest da će Srbi od 1. januara 2020. godine moći da rade u Njemačkoj bez viza je s razlogom izazvala veliko oduševljenje. Procijenjeno je da bi u najavljenom masovnom iseljavanju Srbiju moglo da napusti oko 200.000 ljudi.

Kao i svaka druga priča i ova ima svoje prednosti i mane. Ali ono o čemu ljudi koji planiraju da napuste Srbiju ne razmišljaju previše jesu kulturološke navike, svakodnevica života tamo. Da li će im teško pasti promjene i uklapanje među Nijemce? Na ovu temu ekipa Noizz.rs razgovarala je sa troje Srba – dvije mame od kojih je jedna tamo već godinama, a druga se doselila relativno skoro i sa dečkom koji se tek sprema da krene.

Aleksandra, pet godina u Nemačkoj

Aleksandra Kovačević sa suprugom i dva sina već nekoliko godina živi u Njemačkoj. Za NOIZZ je prvo navela prednosti kao što su dečji dodatak i besplatni treninzi.

– Dečji dodatak se dobija za svako dete do njegove 18. godine i iznosi 192 evra po detetu. Infrastruktura je savršena, socijalno isto tako. Putevi su odlični, a ne plaća se putarina. Čuva se priroda. I poštuju se različitosti. Evo, sad je bio fetiš fest u mom komšiluku. Niko ih nije obezbeđivao, psovao, ganjao, a trajalo je nedelju dana. Jako neguju toleranciju – priča nam na početku ona.

Aleksandra u Berlinu Foto: Privatna arhiva / Noizz.rs

Na pitanje šta misli da bi našim ljudima moglo da smeta kulturološki i u samom načinu života, odgovara:

“Mi nismo naviknuti da planiramo viđanja sa prijateljima dosta unapred. Nemci jesu i očekuju da im se za bilo kakvo zakašnjenje obavezno javite, makar i ako kasnite pet minuta. Dosta naših ljudi dobija kazne jer ne razvrstavaju đubre – plastiku, papir, tamno i svetlo staklo. Filmovi ne smeju nipošto da se skidaju s torenta. Nemci se pridržavaju pravila, ne pretrčavaju na crveno, ne šetaju biciklističkim stazama, a što su stariji prave veće proslave rođendana i oblače se u svetlije boje, što kod nas nije slučaj” – kaže Aleksandra.

“Moj prvi susret sa Berlinom, pre nešto više od godinu dana bio je, malo je reći, šokantan. Sigurna sam da je sveopšti utisak o Berlincima pojačavala činjenica da smo se ovde preselili iz Bukurešta, gde je takođe sve bilo neočekivano savršeno – škola i naselje u kojem smo živeli bili su iznad i izvan svih predrasuda koje gajimo o Rumuniji. I onda dolazimo u Berlin, grad gde se deca u parku igraju gola. Da, kompletno gola. Ili u pelenama, to jest gaćama. Gde bebe leže na zemlji i puna su im usta peska, ali mame se uopšte ne uzbuđuju. Gde je klupa u parku zatrpana pikavcima, a gotovo na svakom dečijem igralištu osećas miris vutre. Grad u kojem su na sve strane reklame za dildo i seks. Majke mi, prvih par dana sam mislila da je u toku neki freak show pa su zato svi tako… malo čudni. Prvi put u životu sam pomislila da bi sloboda, ipak, možda trebalo da bude nekako ograničena, u gradu u kojem sam se prvi put osetila kao provincijalka. Trebalo mi je puno suza i nešto malo manje vremena da sagledam i drugu stranu.

Na primer parkovi u Beogradu i Bukureštu namenjeni su deci do tri godine. Nakon toga, deca tamo nemaju izazova. Parkovi u Berlinu puni su peska da bi deca išla bosa i pravilno formirala kičmu. Takođe je sigurnije da budu bosi jer toliko ima penjalica, kanapa i ostalih skalamerija koje služe tome da deca ojačaju i postanu spretnija i veštija.

Možda su berlinske mame za moj pojam malo čudno obučene i deluju nemarno ali nema šanse da ih vidite kako vise na telefonu dok im deca divljaju po parku. Sve sede na travi, pričaju nešto međusobno ili se igraju sa svojom decom.

Jelena sa klincima u Berlinu Foto: Privatna arhiva / Noizz.rs

Takođe je ozbiljna zabluda da su Nemci hladni i odbojni. Možda ostali Nemci jesu takvi, ali ovi moji berlinski Nemci su nasmejani, ljubazni, predusretljivi. Nedavno sam ključ od bicikla (na kome su, naravno, bili i ključevi od stana) zaboravila u bravici za zaključavanje bicikla. Ne samo da su tu stajali satima, ogroman svežanj ključeva na najozloglašenijem trgu u centru grada, nego ni osobu koja ih je pronašla nije mrzelo da prošeta do obližnje policijske stanice, ostavi mi ključeve tamo, a na sedište mi zalepi papirić na kom piše: “Ključevi su vam u policijskoj stanici, ta i ta adresa”. Berlin jeste grad u kom se godišnje ukrade ne znam koliko hiljada bicikala, ali je i grad gde vam nepoznati počinilac ovako ulepša mesec, godinu i pogled na svet. Takođe, da se ne lažemo, slični su nam i po manama – retko će te propustiti na pešačkom prelazu, čak i ako guraš kolica, teško će ti ustati u javnom prevozu iako si sa troje male dece i zubima se držiš za šipku. Ali, tako je proces integracije jednostavniji.

Berlinci ne sede u restoranima. Oni sede na travi, jedu, piju i druže se na piknicima. Osim na turističkim lokacijama, vikendom možeš uvek da nađeš sto u restoranu ili kafiću, ali zato na livadi – teško. Dečje rođendane slave tako što ponesu par ćebića, sendviče, sokove i pivo u obližnji park, okače par balona i druže se. Od kad živim ovde, uvek uz sebe imam jedno ćebence za sedenje i, naravno, bicikl.

Ako hoćete da vam se dete bavi sportom, fudbal je na primer oko 14 evra mesečno. Ali su zato državne osnovne škole – najgore rangirane u Nemačkoj – 16. mesto od ukupno 16.

Toliko je toga čudno u vezi sa Berlinom – Berlinci, na primer, drže novogodišnje lampice na terasi tokom cele godine. Valjda jer je često mračno i depresivno. Kad se parkira oblak nad Berlinom, negde u oktobru, dešava se da mesecima ne odlazi. Počela sam da primećujem kako oni na Netflixu uvek imaju sunce, a mi skoro nikad. Gradski prevoz je fenomenalan ali morate se paziti psihopata koji, između ostalog, imaju običaj (par puta godišnje) da nekoga gurnu niz stepenice ili na šine. Takođe, u istom tom metrou desilo mi se da ne radi lift i ja sad moram da spustim blizanačka kolica niz stepenice. Plus se trogodišnjak drži za mene. Prilazi mi tip koji mi izgleda malo zastrašujuće, šarmantno mi se nasmeši, kaže nešto na nemačkom, vidi da se nećemo mnogo napričati on i ja i uzme ona kolica, iskrivi kičmu sledećih stotinak stepenika nizbrdo. Ali se opet lepo pozdravio i nasmešio. U Berlinu sve ide u paketu, dobro i loše. I sloboda koju ovde svakodnevno konzumiramo ima podjednako i prednosti i mana.

Porodica kao institucija podržana je od strane države na toliko mnogo načina. Isto tako, žena kad se razvede ne mora ni jednog trenutka da se brine za svoju egzistenciju ili bilo šta u vezi sa decom. Dostojanstvo joj država gradi, a ne oduzima. I ovde da se odmah razumemo: to nikako ne znači da otac gubi ikakva prava, samo da je pozicija žene u društvu nekoliko nivoa iznad Balkana.

S druge strane, fali ti tvoj grad, tvoj jezik, tvoji ljudi, uhvatiš sebe kako slušaš S radio pa plačeš i uz Marčela i uz Bajagu, a kako vreme prolazi ni Čola nije loš… Mrziš svaki rođendan, svadbu i sahranu koju propustiš. Svaka premijera u Beogradu ili serija na TV-u podseti te da pola tvog bića i dalje sedi na četvrtom spratu Narodnog pozorišta u Beogradu, boli i svaki dan kad tvoja deca ne vide ujku i njegovu decu ili dedu kom je već 70, pa se pribojavaš. I taman kad si sve oterao u pm i krenuo ka podrumu da vadiš kofere, pozvoni Whatsapp i oni ti, dok grcaš u suzama, kažu ono čuveno: “Ma da l’ si luda da se ovde vraćaš, hajde… To ti samo tako došlo, proći će, sedi tu i gradi deci budućnost, zaboravila si ti kako je ovde”. I totalno se slomiš. Ja tada ćutim satima i jedino što se pitam je da li sam luda ja ili oni. A onda, kada se konačno organizuješ i dođeš kući, taj ringišpil emocija koji te vozi još dok slećeš, pa ugledaš Savu i Hram, taj miris kuće, pa svi govore tvojim jezikom, odmah su ti naše žene najlepše, naša hrana najukusnija, naši ljudi najbolji na svetu, grljenje, ljubljenje, euforija. Nažalost, ne prođe mnogo dok ne čuješ: “Eeeeee lako je tebi, ti živiš u Nemačkoj”.

Naravno, ne kažu ti to najbliži i najvoljeniji, ali uvek se tu negde nađe neki komšija, bivša koleginica, prodavac, koji, normalno, znaju bolje od tebe kako ti živiš. Toliko često čuješ tu rečenicu da ti prirodno dođe da im jednostavno prećutiš sve moguće odgovore. Gledaš ih i misliš – znate šta? I treba da mi zavidite. Dok me omalovažavate, verovatno ni ne sanjate da to zbog čega me mrzite sami možda nikad ne biste uspeli. Ne znate koliko truda, odricanja i bola sva ta sreća sa sobom nosi. Nemate pojma al’ zato uporno kenjate. Setite se svi da mi kažete kako sam se bogato udala i sad živim u Švabiji, ali niko se ne zezne da mi na maminu godišnjicu, kad ne mogu da odem na njen grob, pošalje jedno srce preko Vibera. Prećutim tako sve ili odgovaram u sebi ali, zapravo, toliko boli da sledeći put uhvatim sebe da mi se ni ne dolazi kući. Sve manje sam raspoložena da svoje vreme i svoje novce trošim da bih slušala njihove teorije o tome kako je gastarbajterka imala više sreće nego pameti. Antiaritmitike pijem uz prvu jutarnju kafu, sama i u tišini.

Jelena Helc Vesković Foto: Facebook

Samo da se ovde razumemo: ako me pitate da li bih opet sve isto uradila – apsolutno bih. Jer već sada mi se čini da je vredelo. Ali teško je, samotno je, sve ti fali, niko si i ništa, moraš sve ispočetka – frizera, ginekologa, pedijatra, škole, komšije, drugarice. Čitav svoj život moraš vaspostaviti od nule. A ne znaš ništa, niti imaš koga da pitaš. U slučaju frke, nemaš nikoga svog da ti uskoči. Kada ti detetu u pola noći skoči temperatura, ne znaš u koju bolnicu treba da se zaputiš. Nema ti Verice, Javorke ili Olje da ih okreneš u ma koje doba i na putu ka Tiršovoj ili pitaš ko je dežuran i kome da se javiš. Moliš Boga samo da doktor govori engleski. Kada mi se to prvi put dogodilo, moja prevremeno rođena ćerka je imala samo dvadeset dana. Moj muž Milan je ostao sam kod kuće sa ostalih troje, a ja sam se sa bebom taksijem uputila ka centru grada, pa gde me prime. Jbg, sve je prošlo dobro, ali kapirate sad zašto podivljam kad mi neko kaže: “Lako je tebi, gastarbajterka.”

JOŠ OVO DA VAM KAŽEM PA ZAKLJUČAK

Njihov Sveti Nikola je 6. decembra i gotovo sva deca dođu u vrtić s poklonima koji su ih sačekali u izglancanim čizmicama. Tvoja deca ih gledaju zbunjeno i praznih rukica. Kada je naš Sveti Nikola, pokušavaš da objasniš deci da drugima nije jer… pa se saplićeš sam o sebe. Kao kad me je jedan Turčin, ateista, pitao: “Jel’ moguće da vi, hrišćani, ne možete da se dogovorite ni kada je Hristu rođendan?” Taj neki stupanj besmisla. Onda obećaš sebi da nećeš i za Božić dozvoliti da se tvoja deca osećaju kao prethodnog puta, nećeš da doživotno budu neprilagođeni stranci, a nećeš ni da zaborave ko su, šta su i odakle su, pa tako završiš sa duplim Svetim Nikolom, duplim Božićem, duplom Badnjom večeri i duplim vinjakom.

UMESTO ZAKLJUČKA

A, da! Umalo zaboravih…Mnogo ali MNOOOOOGOOOO je zeznuto ne znati jezik, naročito ako ste rođena alapača kao ja ili ako vam je umeće govora i dobar vokabular bio jedno od najjačih oružja i onda se nađete u situaciji da ne razumete ni kasirku ni poštara ni majstora i dok pokušavate da nađete način da ručno ili nožno nešto objasnite, a lepo osećate kako vam ladan znoj curi niz kičmu, setite se tog trenutka svih onih dušebrižnika koji su vam govoril “Ma nema šta da brineš, u Berlinu svi govore engleski…SVI.” U stvari, to bi možda bio moj savet broj 1. Ne slušajte nikoga, ne verujte nikome. Uključujući, normalno, tu i mene. Jer ono što je meni važno, vama možda uopšte neće biti. Napravite svoju ličnu ZA I PROTIV ODLASKA listu, sami sa sobom se dogovorite šta su vaši životni prioriteti i sami sa sobom odlučite. Jer ta samoća je prvo sa čim ćete morati da se suočite i naučite sa njom da živite. Makar prvih nekoliko godina. U krajnjoj liniji, uvek se možete vratiti. Mnogi se ne vrate jer ih je blam. Ne žele da se po selu priča da nisu uspeli. I onda ceo život provedu negde gde im nije lepo. Ja sam sebi obećala i sa mužem se dogovorila: ako se ne naviknemo, ako minusa bude više nego pluseva, nećemo biti mazohisti. Ali, o tom – potom. Još uvek toliko toga ne znam, a moram da saznam. Kad kažem moram, mislim – želim. Silno želim.”

Marko, sprema se da ode u januaru

“Počeo sam da učim nemački, ali planiram da jezik završavam tamo, u Minhenu i da polažem B2. Kapiram da mi za to treba oko godinu dana, a za to vreme ću se snalaziti. Imam ortaka tamo koji će mi pomoći da za prvo vreme radim bilo šta, čisto da preživim. Ja sam komercijalista, ali i maser i iako to možda nije baš traženo kao neka druga zanimanja, računam – imam zanat, a za vredne ljude kažu uvek ima posla. Šta očekujem? Znam da će biti težak taj prvi period, pa teško ti je i kada kod kuće krećeš u nešto novo. Ja lično ne želim da do mene više dopiru vesti o politici, siromaštvu, zastrašivanjima na poslu, lečenju dece SMS porukama, nasilju, želim da radim, zaradim za stan, račune, hranu, da mi ostane kinta za neki koncert s vremena na vreme, da posle nekog vremena imam za odmor, ali najvažnije – da mi bude mirna glava i da živim dostojanstveno. Ne očekujem da ću se obogatiti. Malo me plaši ta nemačka disciplina, ali s obzirom na to da trenutno radim u jednoj korporaciji u Beogradu, već sam u tom filmu, samo sam užasno plaćen.”

Izvor: radiokameleon.ba / Noizz.rs

GD

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.