GraniceDoboja.info

„Nisam mogla da shvatim da je žena koja je došla na nogama sad u transportu na intezivnu“

Kao što smo već pisali, strah od nepoznatog, neadekvatni uslovi, a pogotovo afere koje su isplivale u doba korone, narodu su bili okidač da se zapitaju ko nas liječi, u kakvim uslovima, i šta je to što, u roku od nekoliko dana ubije, do tada, zdravog čovjeka.

Portalu Aloonline.ba javila se još jedna neutješćna kćerka čija se majka liječila u bolnici Sveti apostol Luka u Doboju.

– Moja mama je 13. novembra radila u bašti i tada je pokisla. Naveče joj se začepio nos i zaboljeli su je krajnici. Boljelo ju je kad guta ali imala je čulo mirisa i ukusa, nije kašljala, nikakav šum u plućima nije osjetila i uopšte nije imala temperaturu. To je bila obična prehlada, a i sama je bila svjesna da je pokisla i da se prehladila pa je jela što više voća i pila čajeve. Nakon tri dana, osjetila je da je grlo mnogo boli i da je malaksala jer nije mogla jesti zbog toga što je teško gutala pa sam je odvezla u porodičnu medicinu. Tu su mami ustanovili upalu krajnika i sinusa, dali joj infuziju i antibiotike. Pitali su da li je možda imala kontakt sa zaraženom osobom. Mama je objasnila da je bila vani, na promaji i kiši te da se odjeća na njoj osušila. Ni sa kim nije bila u kontaktu, nema temperaturu i zaključeno je da je sva ova prehlada posljedica kiše, a nikakva korona – počinje priču za „Aloonline.ba“ Violeta S.

---

Povezano:

Kovid iskustvo iz Doboja: Jedni prolaze, drugi odlaze

---

– U četvrtak, 18. novembra i oko tri sata naveče, mama je primijetila da joj je teško disati. Rekla je da „vazduh neće ni na usta, ni na nos jer su se krajnici toliko upalili a nos se začepio“. Ujutru smo je odvezli u Dom zdravlja Derventa, a nakon pregleda nam je rečeno da nema nikakav šum na plućima niti kovid simptome ali su nas ipak poslali u Doboj da mama hitno slika pluća. Inače, Derventa je nedavno dobila status grada a mi nismo mogli nigdje mami uraditi snimak pluća. Lista čekanja je navodno toliko duga, da kada sam otišla u Dom zdravlja i pokazala uputnicu da hitno treba snimak pluća, rečeno mi je da snimak ne može biti gotov prije dva sata, mene ne interesuje tvoje hitno. Otišli smo za Doboj i  tada kreće hodanje od jednih do drugih vrata. Dolazimo u krug bolnice, portir nam kaže da odemo na trijažu. Odemo na trijažu, pošalju nas da slikamo pluća. Popnemo se da slikamo pluća, tamo nam kažu da moramo prvo kod dokotice iako smo već bili na pregledu u Derventi i imamo uputnicu. Na kraju smo došli do trijaže na kovid plućnom odjeljenju, a tamo nas je primila doktorica Marina Panić koja je bila nevjerovatno neljubazna.

„Ma šta vi očekujete, meni je umrla djevojka 83. godište“

– Prva stvar koju je pitala jeste da li je mama vakcinisana, kada smo odgovorili da nije, nastala je drama. Izmjerila je mami kisik, u tom momentu dolazi i medicinska sestra sa kolicima i doktorica joj govori priključite je na 10 litara kiseonika. Sestra obori mamu u kolica i izveze je. Vjerujte, to se sve odigralo u tri minute, ma ni toliko. Otac i ja ne shvatamo šta se upavo dogodilo, šta se dešava, tata krenu za mamom ali nije smio ići dalje. Onako izbezumljeni i u strahu, pitamo doktoricu kad možemo očekivati da će mami biti bolje jer to jutro nismo ni pomišljali da ćemo je ostaviti u bolnici. Na to se doktorica izgalamila: „Ma šta vi očekujete, meni je umrla djevojka 83. godište, ja ovdje radim 30 godina“. Pitala je i mene i oca zašto, pobogu, nismo vakcinisani. Odlazimo da prijavimo mamu na hospitalizaciju i da joj kupimo stvari za bolnicu. Dok sam potpisivala papire i preuzimala nakit, dolazi sestra koja je odvezla mamu i pitam je kako je majka, na šta je ona kazala da je već malo bolje i da je ponovo ide obići. U tom momentu ocu i meni prilazi dr Panić i govori „Šta vi još čekate tu“ . Rekla sam joj da čekamo da se mami odnesu stvari. Od tog momenta, gubimo svaki kontakt s mamom. Ona je smještena na kovid odjeljenje iako se tada još nije znali da li je uopšte pozitivna na virus jer je kovid test bio u radu. Smjestili su je na kovid odjeljenje, priključili na kisik i liječili je kao da je kovid pacijent, a nalaz je stigao tek sutra u dva sata – rekla je Violeta.

Dan poslije hospitalizacije, Violetina majka pada u komu

– Stalno smo zvali odjel ali se niko nije javljao, a onda smo putem porodičnog prijatelja saznali da mama neće da sarađuje, odnosno, neće da prima kisik. Mi u šoku, razmišljamo šta se to događa gore? I očigledno da joj kisik ne odgovara i da joj  smeta, ako neće da prima kisik onda neće. I to je to što se tiče infromacija na kovidu. Sutradan ujutro, dakle dan poslije, ponovo sam nazvala oko devet časova. Tada mi je samo rečeno da oni ne znaju ništa, da je mama pala u komu i da je upravo u transportu na intenzivnu te da zovem lokal intenzvine njege za pola sata. Šokirala sam se. Ja uopšte tih pola sata nisam mogla da dođem sebi i shvatim šta se dogodilo. Nisam mogla da shvatim da je žena koja je došla na nogama sad u transportu na intezivnu. Da je u komi?! Šta, molim?

Kada sam je zovnula, na moj glas, počela je mrdati nogom

– Kada sam nazvala intenzivnu, rekli su da je u jako lošem stanju. Šećer joj je 45, saturacija je loša i kritična je. Prvo sam pitala otkud joj šećer, kakav šećer sada, žena nikada u životu nije bolovala od toga. Naveče sam uspjela da uđem u hodnik odjeljenja gdje je mama ležala, njen krevet je bio prvi do vrata. Ne znam… obuzme te tad osjećaj nemoći, nevjerice… Ne znam, ne vjeruješ da gledaš svoju majku onakvu bespomoćnu. Ženu koja je juče s tobom pričala od Dervente do Doboja, osobu koja je na nogama ušla u bolnicu, svjesna, motorički sposobna… Na rukama sam joj vidjela špage, izgledalo je kao da je plahta potrgana i s time da su je vezali. Rečeno mi je da je probam dozivati jer je i sumnjano da mama može čuti. Kada sam je zovnula, na moj glas, počela je mrdati nogom. Na sekundu bi otvorila oči i zatvorila. Rečeno mi je da je na 9 litara infuzije ali da su fiziološki organi u zataji te da je dehidrirana došla sa kovid plućnog odjela. Objasnili su mi da je u komi ali reaguje na moj glas.

– Svaki dan stanje je bilo nepromijenjeno. „Isto kao juče, pa malo je bolje ali sve je još kritično“ itd. Priključili su joj kristalni inzulin i stabilizovli šećer. Odlučeno je da je pošalju na CT grudnog koša i glave. Međutim, u po ničeg je u Republici Srpskoj 22. novembar proglašen za neradni dan i zbog toga nije bilo moguće da se odradi CT. Morali smo čekati još jedan dan. Kada je urađen, CT je pokazao da je nalaz glave u potpunosti uredan ali da mama ima vodu u plućima. Ma otkud sad voda, stalno razmišljam o šećeru i taman kad smo riješili taj problem, sad se stvori voda u plućima. Takođe, rečeno nam je da su proširene plućne arterije – kazala je za „Aloonline.ba“ Violeta.

Doktori su rekli da je Božiji fenomen

– Nisam gubila nadu. Govorila sam tati, nije to strašno, izvući će vodu iz pluća, mama će piti lijekove i živjeće. Stanje ponovo nepromijenjeno kad god nazovemo i tako tri dana. Međutim, u četvrtak saznajemo da je mama budna, da sjedi na krevetu i pije vodu?! Kakav kamen sa srca je nama tada pao… Svi smo bili srećni, mama je pregmrila najgore! Doktor govori ocu da je Božiji fenomen. Tada sam ponovo pričala sa mamom, bila je potpuno svjesna, sjećala se svega, upitala me za sve kod kuće, pitala je svaki detalj, šalila se, bez i jedne rupe u pamćenu ali je stalno ponavljala: „Violeta sine, šta sam preživjela“. Nažalost, nikad nisam dobila priliku da čujem šta je preživjela. Zamolila me da joj kupim kiselu vodu.

Od tada, kad god smo zvali, govoreno nam je da je mama svjesna, da je stabilno, samostalno se hrani i pije vodu, ide na bolje… U utorak smo ponovo saznali da je snimak pluća loš. Nismo zadovoljni slikom pluća, to je sve što su nam rekli. Ponovo sam se čula sa mamom, tada je bila nekako tužna, govorila je „Da mi je ići kući, dosadilo mi je i utuši me i ovaj kisik više“. Razgovarala s njom, našalila sam se da joj je zet pojeo svu zimnicu, na šta je ona šaljivo rekla da će napraviti novu kad izađe. Tu je malo oraspoložim. razmišljam, ma pregmiće mama i ovo, dosadilo joj ležanje. Mama je osoba koja nikad nije imala ni jedan ozbiljan zdravstveni problem, nikad se ni na šta nije žalila. Idem kući sa planovima u glavi kako ću je dočekati. Ushićena dolazim ocu uvjerena da će za nekoliko dana mama izaći iz bolnice i doći kući. Mislim, žena je pričala sa mnom, razgovarala, svjesna svega…

Nažalost, majku nije dočekala…

– To je bila prva noć koju sam zaspala. Sutradan kad sam ustala, razgovaram sa strinom na telefon i govorim joj da je mama dobro i da se nadam da će uskoro kući. U tom momentu mi zazvoni telefon, javim se, “ primite moje saučešće, ona je umrla“. Dali su mi broj na koji treba da se obratim za preuzimanje tijela. Tu staje sve, vrisnula sam. Gotovo. Bol. Kako umrla pa juče sam vidjela ženu i pričala s njom. Ozdvanjaju mi glavom riječi „Ma šta vi očekujete, meni je djevojka umrla 83. godište“.

– Tek kasnije smo saznali da je mama liječena lijekovima koji su dobri za kovid, ali podižu šećer te da su lijekovi proširili arterije i da se kisik u plućima pretvorio u vodu. Inače, mama je odmah hospitalizovana na kovid odjeljenju, a sutradan u dva je dobila rezultate da je pozitivna. U dva je dobila rezultate, a već je tad bila u komi i premještena na intezivnu njegu. Ni oca ni mene niko nije obavijestio da i mi uradimo test, da idemo u izolaciju, niko nam ništa nije rekao. Ja sam na svoju inicijativu uradila test i bio je negativan. Ni otac ni ja nismo imali jedan jedini kovid simptom. Mama je umrla, sahranili smo je a ni tada nismo imali ni jedan simptom. Mama i jeste bila samo s nama u kontaktu, nije nikud išla. Moj otac, moj suprug, moje dijete, više neće kročiti u tu bolnicu. Ona je njima bila broj, a meni i mom ocu je bila život, sve. Više od svega. Ljekari su postali toliko silni, imaju li oni ikog svoj  kući da ga vole? Želim da ljudi koji pročitaju ovu priču uvide da nisu jedini, da nisu sami. Da ima još nas koji smo prošli ovu traumu.

Probajte zamisliti osjećaj kad majku sahraniš golu u plastičnoj vreći

– Uzela sam račun iz mrtvačnice i prvo me iznenadilo to što je sahranjena u PVC vreći. Probajte zamisliti kakav je osjećaj kad majku sahraniš golu u plastičnoj vreći. Nije to vreća otpada, to je nečiji život, to je moja majka. Valjda je zaslužila da bude sahranjena dostojanstveno, ako već mora i taj limeni sanduk. Nemamo čak ni staklo da vidimo da li je to uopšte moja majka… – zaključila je neutješna Violeta.

Izvor: aloonlone.ba