Veljko Grujić jedini preživeo majski masakr Prnjavorske lake brigade 1995. Bog mi je poručio: Popni se. Svih 56 saboraca zaklano. Razmenjen 1996. Četvrtog dana sam shvatio da se ne pomeram i da sam opasačem vezan za granu
OKO nas su padale granate i zviždali meci. Teško ranjeni saborac Petar Šlapak izdahnuo mi je na rukama. Željko Vukomanović i Ranko Vujasinović otišli su u drugom pravcu i ni dan-danas, posle 23 godine, ni za kosti im se ne zna. Ostao sam sam u okruženju, sa samo dva metka. Sve više su se približavali i odjekivali su pokliči: „Tekbir, Alahu egber, hvataj žive, kolji, ovo je za Alaha!“
Ovako, za „Novosti“, počinje ispovest Veljko Grujić, nekadašnji pripadnik Prnjavorske lake brigade, koji je, gotovo neverovatnim sticajem okolnosti, jedini preživeo majski masakr 1995. godine nad 56 pripadnika ove jedinice VRS. Dugo se verovalo da niko nije preživeo kasapnicu na ozrenskoj koti Potcjelovo, koju su počinili mudžahedini i tzv. Armija BiH pod komandom Sakiba Mahmuljina. Imao je nesvakidašnju sreću, a spaslo ga je to što je upravo bio došao sa sarajevskog ratišta…
Ovaj danas 66-godišnji ratni vojni invalid, sa teško zaceljenim polomljenim rebrima i oštećenim sluhom, priseća se da je u tim sudbonosnim trenucima, pošto se prekrstio i pogledao u nebo, izustio: „Bože, ne ostavljaj me!“
– „Popni se gore!“, bile su reči za koje sam i dan-danas ubeđen da sam ih čuo „odozgo“, od Boga, od svog anđela čuvara – nastavlja svoju ispovest Grujić. – Ispred mene je bilo stablo visoko 20 metara. Gotovo u poslednjem trenu ispred nosa mnogobrojnih krvnika, Veljko je uspeo nekako da se uzvere i sakrije u krošnji drveta. Na granama je proveo – tri dana.
Odozgo se, kaže, svega i svačega nagledao i naslušao. Od krvavog orgijanja nad zarobljenim i ranjenim Srbima, i 23 godine posle toga ima noćne more. Gonioci su u strelcima „čistili“ teren ispod njega, a trećeg dana su na traktore tovarili ranjene i mrtve. Četvrtog dana, kad se gotovo sve stišalo, odlučio je da se spusti niz drvo.
Sakib Mahmuljin
.jpg)
– Odjednom sam osetio da ne mogu ni da se pomaknem. Tek tada sam shvatio da sam opasačem vezan za granu. Ni sam ne znam kad sam to učinio, a pogotovo kojom snagom sam uspeo da se uzverem uz drvo, jer sam se, čini mi se, satima spuštao. Presudni su bili taj poziv „odozgo“ i volja za životom – priča Veljko, koji je od tada redovan učesnik bogosluženja u pravoslavnim hramovima.
Posle 13 dana tumaranja i lutanja, on je zarobljen u dubini neprijateljske teritorije. Imao je sreće, jer su se mudžahedini već bili povukli, pa su ga zarobili teritorijalci. Razmenjen je 9. januara 1996. kod Sanskog Mosta, u kojem su ga dočekali supruga Spomenka i sin Đorđe, koji su mu i danas dragocena podrška u prnjavorskom prigradskom naselju Ratkovac.
Foto Pres-služba odreda El mudžahid
.jpg)
SARAJEVO KAO SPAS
KROZ pravi pakao Veljko je prošao u zavidovićkom logoru u bivšem Dečjem vrtiću „Mića Marković“, gde mu je desetak vojnih policajaca ABiH čizmama, cepanicama, štanglama i bejzbol palicama bukvalno polomilo kosti.
– Da sam tu zanoćio, sigurno živ ne bih dočekao jutro. Srećom, saznali su da sam pred zarobljavanje u Prnjavor došao sa sarajevskog ratišta. Pripremali su tamo ofanzivu, pa su me iste noći prebacili u Zenicu na ispitivanje. I tu sam prošao golgotu, ali sam, ipak, dočekao spas – priseća se Veljko.
SKRIVAJU ZLOČIN
POTRESNU sudbinu doživelo je ukupno 56 Veljkovih saboraca, kojih je većina ekshumirana, žicom vezanih nogu, bez glava ili drugih delova tela. Mnogima je i posle 23 godine zameten svaki trag, pa je izostavljanje iz optužnice protiv Sakiba Mahmuljina, bivšeg Alijinog generala kojem se u Sarajevu sudi za ratne zločine, ovog jednog od najvećih zločina na prostoru bivše ratom zahvaćene Jugoslavije, svojevrsno ruganje pravdi – smatraju u Udruženju ratnih zarobljenika „Vijenac, Vozuća i ostali“.
Izvor: novosti.rs Autor: Ninko Đurić
