DOBOJ – Ostati u kući i biti pribran, najveći je izazov s kojim se susreću Dobojlije, kojima su još svježa sjećanja na katastrofalnu poplavu iz maja 2014. pa se snalazi ko kako umije – neko spas od dosade traži u knjigama, neko svira gitaru, a najnervozniji su se prethodnih dana dohvatili motike i sijali baštu.
| Dobojlije gitarom i motikom krate izolaciju
„Malo je nezgodno zato što se bavim sportom, trener sam, pedeset i neku godinu, bavim se time i sada. Ali, treba poslušati. Upute se slušaju, ali da je dosadno, bogami, jeste, ali što se mora – mora se, ima i gorih stvari“, priča Bego Čabrić te kao iskusan fudbalski trener preporučuje sugrađanima vježbe uz pomagala koje se mogu raditi i u kući, kako čovjek ne bi samo razmišljao o virusu korona.
Jovan Vukobratović (84) čita dnevne novine, ali i beletristiku, gleda televiziju, dohvati se, kaže, i gitare, pa po njoj „lupa“, a za samodisciplinu u zrelim godinama zaslužna je ozbiljna vojna obuka koju je prošao.
„Živeći od 15. godine pod vojničkim režimom, i to u vrijeme kada je obuka bila ‘ruski dril’ iz ruske armije, pa smo mi kao pitomci od 15 godina baš bili opterećeni svačim, tako da to pređe u naviku. Samo da tako radimo bilo bi nam svima bolje“, smatra Vukobratović te dodaje da je iz kuće izlazio samo da bi platio račune.
Najteže je djecu animirati među četiri zida, navodi Dijana Škorić, pogotovo ako su navikla da se igraju napolju.
„Dječak će ubrzo u školu, pa uči, priprema se uz našu pomoć, a djevojčica crta uz brata, malo gledaju crtane filmove, a smišljamo i neke zajedničke igre“, kazala je Škorićeva te dodala da joj vanredna situacija i prinudni boravak u zatvorenom ne padaju teško, jer je navikla da vrijeme provodi u kući pošto suprug radi, a ona brine o djeci.
Da bi savladali zabrinutost zbog širenja virusa, pojedine Dobojlije su odlučile da im antistres terapija bude rad u bašti, pa su u ruke uzeli motike i krenuli da posiju luk, krompir, grašak, mrkvu, cveklu...
„Ovo ovdje mi je spas, sada je najljepše biti na selu. Da je svejedno, nije, ali šta da radimo? Evo, ni ovdje nema puno svijeta, inače bašte budu pune, ali penzioneri su se izgleda povukli, što i treba“, smatra Brankica Savić, koju smo zatekli kako sadi bijeli luk na već pripremljenoj parceli.
„Pa šta ćemo, mora se raditi, bože moj, šta bude – bude… Pozitivno razmišljanje i sve će proći. Nije baš motika najbolje sredstvo, ali eto tako, kada se mora, onda dobro je. Malo manje razmišljam o svemu što se dešava, kada izađem u baštu opustim se, ne razmišljam o tome, i to je to“, iskrena je Milena Božanović.
Ni zrele godine nisu spriječile da Milivoje Knežević napusti svoj stan i krene u jednu od urbanih bašti.
„Ovo je najbolja terapija, osamiš se, nisi u kontaktu s narodom, izolovan si… Plašim li se korone? Pa, bogami, prilično, nije mi svejedno, osobito kažu napada starije osobe, pa i ja sam tu negdje, u tim godinama“, rekao je Knežević te dodao da u bašti provede od pola sata do sat, zavisno od raspoloženja.
Izvor: nezavisne.com Autor: Sanja Čakarević
