Petrovo: Šoferi zarađuju hljeb sa deset kora

PETROVO – Da je šoferska tuga pregolema, pogotovo u zimskom periodu i na niskim temperaturama, potvrdili su nam vozači koji su se u petak okupili u ozrenskom selu Karanovac kako bi obilježili svoj dan i pokazali kako uprkos problemima nastavljaju dalje za volanom.

„Najteže je kad guma pukne, a nemaš dizalice i ključa da odvrneš. Ali kolege su solidarne, svako danas kada vidi da je pukla, to se odmah staje, pomaže, to je solidarnost vozača“, priča Miladin Cvijanović iz Petrova.

On je za volanom još od davne 1976. godine, kada je odlučio da postane vozač.

„Od stranih državljana najbolje kolege su bile iz Turske. Kome god šta treba, stane, pomogne, znao je ići po 50 kilometara da te prati, da ti pomogne, dok ti ne dođeš na cilj“, prisjetio se Risto Panić te nam se pohvalio da je svojevremeno u svom rodnom selu Karanovcu bio treći vozač, a danas je penzioner koji brine o unucima.

Snijeg i niske temperatura spriječile su da okupljanje šofera u petak bude brojnije, kaže Boro Nešković, organizator manifestacije, te navodi da je od 1988. godine svoj život posvetio volanu, a prošlog aprila je imao i nezgodu.

„Prevrtanje s bagerom će mi ostati do kraja života u pamćenju. Polomio sam četiri rebra i karlicu, a jedan pršljen oštetio. Ali nisam odustao, samo sam dobio još veću volju“, rekao je Nešković.

Vozači su i dalje najtraženija radna snaga u zemljama EU, mnogi mladi šoferi zbog boljih plata odlaze u inostranstvo, ali smo u Karanovcu ipak pronašli i dvadesettrogodišnjeg Nikolu Lazarevića.

„Već godinu dana vozim. Odmalena sam za volanom, probao sam svašta da vozim, kamion me vuče i to je to. Još kao dijete, od svoje desete godine, sam za volanom. Na putu me nerviraju kada su ograničenja tipa 60, a on ide 40. Uglavnom, ne treba divljati, ali treba držati to ograničenje koje je na putu“,  smatra Lazarević, koji ističe da dosad nije imao loših iskustava na putevima. 

Nekada je posao vozača bio gospodski, dobro plaćen, a danas je težak, kažu starije kolege.

„Zakoni su se promijenili, carine, zastoji na carinama satima. To je bijeda, ni WC-a, ni restorana da se može šta pojesti ili popiti toplo. Čeka po 50 sati da pređe granicu, vozi 200 kilometara dva-tri sata i onda stoji po 50 sati da pređe u drugu državu. Ovo je sad hljeb sa deset kora, crn“, navodio Risto Panić.

Svoje iskustvo s prelaskom granice i ulazak iz Srbije u Mađarsku prije tri decenije ispričao nam je Miladin Cvijanović, koji je, kaže, tada želio da odustane od posla vozača, ali se ipak predomislio.

„Prvi put nailazim na granicu, ja nisam gledao gore one table kamioni, auta, nego sam išao za kolonom auta, i na oko 15 metara samo vidim policajac se hvata za glavu. On meni govori nešto, pojma ja nemam, uhvatio me za ruku, izveo iz kamiona i pokaza mi rukom. Joj, ja vidim putnički auti. Niti se okrenuti, niti vratiti. Bili su fer, pustili su me, prošao sam, i tada kolegi kažem jda napuštam ovaj posao. Mene sramota“, prisjetio se Cvijanović, ali ipak nije odustao.

Izvor: nezavisne.com / Autor: Sanja Čakarević