I SPORTOM VIDAM SAOBORCIMA RANE: Dragan Jokić Bekšo, ratni veteran i selektor naše zemlje u sedećoj odbojci

DA je čovek jak onoliko koliko uspeva da se izdigne iz životnih nedaća, na svom primeru pokazuje Dragan Jokić (54).

Ratni veteran, heroj koji je sopstvenim uspehom primer mnogima da je snaga volje najvažnija, kad strahota jednog doba postane sastavni deo života. Ovaj borac sada bitke bije na drugom polju – odbojkaškom. Zajedno sa saborcima, ratnim vojnim invalidima otvorio je klub i iz malog Doboja stigao na čelo srpske reprezentacije u sedećoj odbojci.

Sada je na poziciji glavnog trenera, sa koje naše sportiste vodi ka vrhu.

Do početka ratnih sukoba živeo je u Donjoj Brijesnici na Ozrenu, iako je rođen u Tuzli.

Dragan nije imao nedoumicu da će dati sve što može da odbrani otadžbinu, kada je mobilisan te 1992. godine. I dao je.

– Na ratištu sam bio sve vreme, ako ne računam period proveden u bolnicama – priča nam Dragan, ratnog imena Bekšo.

– Rat sam završio u činu poručnika. Bio sam na dužnostima komandira voda do komandanta bataljona. Ranjen sam nekoliko puta. Prostreli pluća, desne lopatice, povrede gelerima od bombi.

Iako su i ove povrede bile teške, zbog kojih mu je život visio o koncu, jedna ga je ipak obeležila – amputacija leve potkolenice. Uprkos svemu, Dragan nije ogorčen.

– Ne bih nikome poželio ništa slično. Ipak, moram da kažem da je to jedno životno iskustvo, koje iz ljudi izvuče ono najbolje, ili najgore iz njih. Imam mnogo iskrenih prijatelja iz rata. Jednom godišnje se sastanemo sa jedinicom koju sam vodio – kaže naš sagovornik.

I baš iz takvih susreta, rodila se ideja o pronalaženju načina da se tuga pretvori u radost. Lek za prevazilaženje fizičkog i duševnog bola, za Dragana i saborce bio je sport. Kako kaže ozrenski heroj, nema potrebe trošiti reči koliko je sport potreban ljudima.

– Bio sam rekreativac, ali onaj koji se sa loptom druži kad god ima priliku – priča nam Dragan o vedrijoj strani života. – U mom selu se odbojka igrala celo leto. Nas desetak ratnih vojnih invalida iz Doboja osnovali smo klub 2000. godine i bili ujedno i igrači kluba sedeće odbojke. Učio sam od Budimira Kneževića, Draška Mađara, Vlade Vukovića, Darka Pepića, Branislava Dragina.

Nije bilo lako sedeću odbojku pogurati na viša mesta. Skroman o svemu, pa tako i tome zbog čega je postao selektor Srbije. Kako kaže Dragan, na to je mesto došao kada su svi digli ruke, a ne zbog znanja.

– Svega je nekoliko igrača ostalo koji su bili učesnici rata. Ali uvek je postojalo uzajamno poštovanje kako starih tako i mladih igrača. Ja sam čovek koji se sa otvorenom ranom vratio u jedinicu. Sa potkolenom protezom sam dva puta ranjavan. Teško podnosim poraze kada se ne igra maksimalno i ne daje sve od sebe. Ipak, mi smo strogi amateri – ističe Dragan Jokić.

Da bi sedeća odbojka dobila mesto koje zaslužuje, potrebno je mnogo truda. Mladih igrača željnih uspeha našoj zemlji ne manjka, ali Savezi Srbije, kao i Republike Srpske, prema rečima našeg sagovornika morali bi bolje da se organizuju da bi rezultati bili bolji.

Trenutno se naša reprezentacija nalazi od petog do osmog mesta u Evropi.

– „Doboj“ je solidno organizovan klub, mada nemamo podršku lokalne zajednice, tako da jedva preživljavamo. To je mlad i prespektivan tim, koji je okosnica srpske reprezentacije. Nije tajna da naše igrače žele i klubovi iz Federacije – otkriva nam glavni trener.

Živite život

NAJVAŽNIJU podršku za sve što je postigao, Jokić ipak ima blizu srca.

– Bez podrške porodice ništa ne bih mogao. Odbojka je čist amaterizam, a odvaja se mnogo vremena za nju. Nekad me je i stid od supruge. Sin Petar samo zna da sam često po treninzima. Sad ga već povedem da pomogne, da skuplja lopte – ističe Dragan.

A našim čitaocima ima da poruči samo jedno:

– Život je lep i treba ga živeti.

Izvor: novosti.rs / Autor: G. Novaković