Doboj: Mali Stojanovići sanjaju o kupatilu

DO­BOJ – Ja večeram tek kad njih dvo­ji­ca kažu da vi­še ne mo­gu jes­ti, ta­ko sam na­vi­kao da ne bi nji­ma ne­dos­ta­ja­lo hra­ne, ali i kad fa­li, ja po­zaj­mim i ku­pim pa vra­tim kad ne­što za­ra­dim, priča za „Ne­za­vi­sne“ Du­ško Sto­ja­no­vić, sa­mo­hra­ni otac sa te­škim in­va­li­di­te­tom, iz mjes­ta Bu­ko­vac – Še­šli­je, kod Do­bo­ja.

Na ru­bu egzis­ten­ci­je, skro­mno dje­tinj­stvo svo­jim si­no­vi­ma Dra­ga­nu i Da­ri­ju, Du­ško na­do­knađuje bes­kraj­nom lju­bav­lju, tru­deći se da im obe­zbi­je­di ono­li­ko ko­li­ko može, bu­dući da ne­ma je­dnu ru­ku i oko, a o dje­ci se bri­ne sam.

U tro­šnoj, a pri­tom i tuđoj kući, ko­ju je do­bio na ko­ri­šte­nje, ne­ma ku­pa­ti­lo ni­ti pra­vi pod, a i krov im pro­kiš­nja­va.

Međutim, uprkos to­me, nje­go­vi si­no­vi su čis­ti, ure­dno obučeni, a otac sa je­dnom ru­kom i pi­lom u njoj upreže ko­nje i ide u šu­mu bo­reći se da ne osje­te glad.

„Ima pet go­di­na ka­ko mi je oti­šla su­pru­ga, ko­ja je ima­la određenih po­te­škoća, pa ja sam bri­nem o dje­ci“, priča Du­ško.

Is­tiče da mu je po­nuđeno da dje­ca bu­du zbri­nu­ta na od­go­va­ra­jući način, ali je on to odbio sma­tra­jući da će osmo­go­diš­njem i de­ve­to­go­diš­njem dječaku, svo­jim si­no­vi­ma, obe­zbi­je­di­ti sve što bu­de mo­gao i da im lju­ba­vi neće ne­dos­ta­ja­ti.

I za­is­ta, oni ko­ji ga po­zna­ju kažu da se na­dljud­ski bo­ri za ma­li­ša­ne pružajući im ogro­mnu lju­bav.

„Sva­ka čast tom čo­vje­ku, dje­ca su mu uvi­jek čis­ta, li­je­po obučena i ve­oma kul­tur­na. Ko može, ne­ka im po­mo­gne“, kaže po­zna­nik.

Ka­ko nam priča Du­ško, naj­teže mu pa­da ka­da mu dječaci kažu ka­ko nji­ho­vi dru­ga­ri ima­ju bo­lje uslo­ve za život, dok oni još sa­nja­ju o ku­pa­ti­lu.

„Te­ško mi je i kad ih mo­ram os­ta­vi­ti sa­me dok ra­dim. Kažem im da se­bi na­lože va­tru, po­ne­kad ura­de šta mo­gu kod kuće dok se ja ne vra­tim“, priča ovaj otac, ve­li­ki bo­rac.

Du­ško kaže da ima određena so­ci­jal­na pri­ma­nja, ko­ja ne bi bi­la do­vo­ljna za život čak i ka­da bi ima­li svoj dom, pa se, uprkos in­va­li­di­te­tu, hva­ta u ko­štac sa te­škim po­slom.

Na­da se da će svo­je si­no­ve od­ško­lo­va­ti i da će oni sta­sa­ti u do­bre mom­ke, a tek kad ih izve­de na taj put, može oda­hnu­ti.

Ipak, mno­go je trno­vit put pred ovim hra­brim ocem, ko­ji se pro­tiv živo­tnih ne­daća bo­ri na­por­nim ra­dom, ali i op­ti­mi­zmom i ve­drim du­hom.

Krov nad gla­vom mu je za­sad pri­ori­tet, jer su kuću u ko­joj sta­nu­ju do­bi­li na ko­ri­šte­nje.

Ka­ko nam je is­pričao, želja mu je da od je­dnog po­zna­ni­ka dje­ci ku­pi uslo­vnu se­os­ku kuću, o ko­joj već ne­ko vri­je­me ma­šta, a ona ko­šta oko 19.000 ma­ra­ka, ali on taj no­vac ne može da sa­ku­pi.

Svi ko­ji žele po­moći Du­šku i nje­go­vim ma­li­ša­ni­ma mo­gu to učini­ti upla­tom na račun kod Adik­ko ban­ke na broj 5520009999999917 po­ziv na broj 18337452, na ime Du­ško Sto­ja­no­vić, Bu­ko­vac – Še­šli­je.

Oni ko­ji žele mo­gu Du­ška po­zva­ti i na broj te­le­fo­na 00387 65 428 064 i in­for­mi­sa­ti se o sve­mu što im je po­tre­bno.

Izvor: nezavisne.com   Autor Ljiljana Radić